ADVERTAJZING

Etimološki -oglašavanje. Celoviti sistem koji bi konzumentu dočarao sve prednosti jednog proizvoda, firme, brenda, političke opcije i slične stvari. Oni koji se ozbiljno bave ovim fenomenom polaze od činjenice da se danas sve može prodati bez obzira na teorije vrednosti, da je potrošačko društvo sa pojavom Coca Cole napravilo kvalitativni iskorak napred kada su potrošačke preferencije u pitanju, i da je točak advertajzinga kao i globalizacije neuzastavljiv. Pa ipak, srpska tranzicija pomera granice kada je ovaj pojam-fenomen u pitanju.

   Ovde se kao na nekoj vododoelnici susreću Kraljević Marko i e-bank, megdan se transformisao u tranziciono viteštvo, štednja je defakto stvar sa srednjevekovnim prizvukom, sve se može dobiti na dobar dan, praškovi peru sve, kafa je ukusno grandiozna, a na trafici se kupuje i nešto što nisu novine a ne spada u potrošačku korpu.

    Negde između prisutni su i multinacionalni giganti sa svojim prepoznatljivim brendom tako prijemčivim za srpsku raju godinama izopštenu iz svetske potrošačke reke. Na kraju tu su i politički populisti koji pomalo nespretno ubeđuju plebs da će skratiti tranzicione muke srpske, i da sa njima dolazi proleće. A onda zna se. Milina je živeti.

      Advertajzing se danas u Srbiji razvija sve brže i brže. U tome nema ničeg rđavog, ali ima u činjenici da se kreatori slogana ponekad poigravaju sa onima koji te poruke treba da prigrle, da ih one indoktriniraju, da izađu iz prljavog gradskog autobusa i odu u prvu piljaru i kažu hoću prašak koji pere i skida sve. To je to.

GODINA TRECA

GODINA TREĆA

Zvao me juče prijatelj iz Leskovca da podelimo muke -razume se. Valjda je lakše muke deliti, rastakati, razbijati na sastavne činioce. Krenuo je da priča o životinjskom svetu, o oplakivanju mrtvog belog slona od strane drugih slonova, drzanju „mrtve straže“ ne dajući lešinarima da razgrabe leš, o kodeksu etike kod foka, o njihovom timskom radu i duhu, o monogamiji kod labudova i delfina i sl.  Čovek se na bavi životinjama već pokušava da povuče analogiju sa ljudskim rodom.

Onomad, kad je možda najveći živi pisac u Srba Dragoslav Mihailović pisao „Treće proleće“ nije ni slutio da je u Srba treće proleće i treća godina skoro uvek sudbonosna.  Ima u tome analogije čak i u biljnom svetu. Naime, jedna od najpoznatijih sorti šljiva na ovom našem trusnom području jeste Madžarka. Ona uspeva skoro svuda, ali je genetski dosta istrošena. Zovu je i Požegača. Seljaci Madžarku ne oru, ne okopavaju i ne orezuju. Pa ipak ova sorta kriva i razvedena počne da rađa redovno od treće godine. Razume se, ako je mraz ne pokosi.

Godine treće u Srbiji, mnogi pokušavaju da budu s obe strane jastuka. Čas su neoliberali pa pobornici državnog intervencionizma u privredi, nakon toga levičari pa naprasno desničari, tržišni fundamentalisti pa najcrnji etatisti, za privatizaciju pa za nacionalizaciju, ateisti pa klerikali, evrofobi pa evropejci. Nije otmeno, al nije ni zabranjeno. Jednostavno, igra se na kratko pamćenje. Već viđeno.

Hoće li godina treća doneti nešto novo? Možda „Treći put“ o kome je Ota Šik pisao pre pola veka? Teško.

U eri kad sećanje uvek menja pogled na prošlost, prevrednuje ga i evaluira na jedan nakazan način, kad se stid i ponos mešaju neverovatnom brzinom, kad se sličan raduje sličnom a da sličnost izvire u nedoslednosti, teško je očekivati išta suštinski novo.

Dakle, godina treća i još jedna godina forme. Godina self marketinga. Godina sahranjivanja gubave suštine. Godina zapleta, predvidljive peripetije i predvidljivog raspleta. Godina falsifikata. Godina loše odigranih uloga. Godina gramzvosti i pohlepe.

I još jedna koju pojedoše skakavci. Fakat.

ARGENTINSKI SCENARIO

Srpski građanin ne voli Argentinu i argentince. Razlozi su nakada prozaične, a nekada i malo ozbiljnije prirode. Argentina u novijoj sportskoj, tačnije fudbalskoj istoriji predstavlja našu noćnu moru. Naime, na nama uglavnom popravljaju gol-razliku.

    Pamtimo i onu drugu Argentinu, zemlju diktatora koja je unutar tog autarhičnog šinjela rađala fudbalske asove poput Maradone, Kempesa ili Pasarele, ali koja je bila sinonim za  privremeno boravište velikih ratnih zločinaca-nacista. Zajednički imenitelj im je da su svi doživeli duboku starost. Da božje pravde nema, makar na ovozemaljskom svetu pokazao je slučaj Andrije Artukovića velikog  ratnog zločinca koji nam potroši silne novce, hospitalizovali smo ga, a onda se miran upokojio.

    Pa ipak na ovim prostorima ekonomisti nas često plaše argetinskim scenariom. Njegovo ishodište je bilo proglašenje bankrotstva [1]zemlje 2001 godine, i juriš gladnih na prodavnice. Razlozi za kolaps sežu u daleku prošlost. U vreme vojne dikature mnogi vlasti bliski biznismeni su se zaduživali, onda jednostavno proglašavali bankrotstvo firmi, a svaka nova vlada je dug preuzimala na sebe. Argentinci su vezali svoj pezos u odnosu na dolar u paritetu 1:1, i držali ovaj kurs godinama. U međuvremenu   izvoz je padao, a njihovi proizvodi su u odnosu na brazilske bili krajnje nekonkurentni. Pomešano sa fiskalnom nedisciplinom, stalnom političkom nestabilnošću, nerealnim stopama rasta, zemlja je jednostavno nije mogla da vraća spoljni dug.

     Božidar Đelić je 2001 godine kada je došlo do zatvaranja velikih državnih banaka decidirano rekao “Ovde nećemo imati Argentinu”. Radnici su smatrali da hoćemo[2]. Da argetinska opasnost preti povrdio je i sam Božidar Đelić četiri godine kasnije kada je rekao da fisklana nediscipilina i deficit tekućeg plaćanja mogu da dovedu do argetinskog scenarija. Nije predvideo kada. Sa druge strane ima i onih koji veruju da je argetinska priča  nema veze sa ovom našem. Uostalom naš kurs je plivajući. Sa druge strane Argentina je svoj kurs vezala za dolar, valutu sa kojom njihova privreda i nema puno dodira. Ostaje pitanje u kojoj meri su MMF i Svetska banka doprineli argentinskom tangu?

       Priča o Argentini i njenom privrednom slomu ostaće aktuelna bar još nekoliko godina. Veliki dug opterećuje našu privredu, tranše su progresivne, pa je pitanje kako će se sve završiti.

       

      

   

     

      

---

[1] U trenutku kad je zvanično obnarodovano da Argentina ne može da servisira spoljni dug,  on je iznosio oko 150 mlrd dolara.

[2] Njihova percepcija Argentine svakako se razlikuje od percepcije eks ministra finansija Božidara Đelića.