FINANSIJSKI DEO IZVEŠTAJA O BONITETU

Između mora podataka koje dobijete kroz Izveštaj o bonitetu, veoma je bitno selektovati finansijske podatke od kolosalnog značaja od onih koji su manje značajni. Manje značajni, ne znači beznačajni.
Rast imovine firme može ukazivati na njenu ekspanziju, ali pre donošenja ovakvog izbrznog zaključka treba pogledati strukturu same imovine. Ako firma beleži rast fiksnih sredstava, a pad obrtne imovine, ovo može ukazivati da je preduzeće vršilo nabavku nekretnina, postrojenja i opreme, pa se postavlja pitanje iz kojih izvora su ove nabavke finansirane.

Ako su finansirane iz sopstvenih ili dugoročnih izvora, stvar je pod kontrolom, ali ako su nabavke vršene iz kratkoročnih izvora, racio finansijske stabilnosti će pokazati pogoršanje. Još ako je on viši od 1, firma je ušla u zonu nelikvidnosti.
Samo kretanje poslovnih prihoda, ukazuje na dinamiku samog preduzeća, ali pre donošenja dubljih zaključaka treba posmatrati poslovne prihode u konstelaciji sa poslovnim rashodima.

Negativan poslovni rezultat EBIT, nije čudna pojava kod preduzeća koja nemaju poslovne prihode, pa prihod generišu kroz prodaju finansijskih usluga, ali jeste itekako čudna pojava kod većine preduzeća jer ukazuje na dugoročno neodrživ biznis.

Broj zaposlenih sam po sebi ne znači ništa, ali ako povećanje broja zaposlenih ne prati povećavanje EBIT pokazatelja, preduzeće je zaposlilo radnike koji više troše nego što prihoduju.

Više o ovome u Izvestaj o bonitetu

KVAZI MENADŽERI

Kad se pre više od jedne decenije zemlja otvorila za nove investicije, u zemlju je prijehalo mnogo ljudi naše gore list, koji su iz patriotskih razloga napustili "dobro plaćene" korporativne poslove, sinekure ili katedre, sa ciljem da Srbiju načine atraktivnim investicionim odredištem, i dobrim mestom za ovozemaljski život. Koliko su u tome uspeli, ostavićemo sudu istorije da ceni i valorizuje. Ne sporim da je bilo i patriotski nastrojenih idealista, koji su znali, hteli, i na kraju i preneli svoj know-how domaćim trudbenicima. Ovo nije priča o njima. Ovo nije ni apologija etatističkog sistema i samoupravne privrede. Prosto, jer to nije moguće braniti.

Tih godina u našu mutnu tranzicionu reku, a kroz uspavani HR koji postoji u rudimentiranom obliku, uplovljavaju ljudi sa CV ijem koji je često nemoguće proveriti. Biografijom koja lepo zvuči. A sve što lepo zvuči, u haosu se lepo i prodaje. Kitnjasti i slatkorečivi dobijaju najviše menadžerske pozicije.
Pa tako dobijamo finansijske menadžere koji ne znaju da klasifikuju bilansne pozicije, ne razlikuju cash flow od bilansa uspeha, zajam od kredita, trošak od obaveze, HR menadžere koji ne znaju da pomnože dva broja, menadžere u bankarstvu koji ne razlikuju depozit od kredita i sl. Njihov CV postaje bogatiji za još jedno iskustvo.

Infiltrirani u jedan novi sistem, sa okolinom koja je fascinirana sa svim i svačim što dolazi sa strane, pozivajući se na nesavršenost našeg privrednog sistema i svoje neproverljivo internacionalno iskustvo, birajući između toga da rade(posao koji ne znaju za ogromnu platu), i da lažu za platu, biraju ovo drugo. Izbor je naravno jedino moguć.

Dakako sistem laganja za platu je razvijen do tančina. Ovde se upražnjavaju sledeće tehnike
-pretpostavljenom se priča samo i isključivo ono što on želi da čuje
-potčinjeni se drže u stalnoj tenziji, stalno im se nešto obećava
-potčinjeni rade njihov posao kompletno a onda se to predstavlja kao njihov "autorski rad"
-krade se sve što se može od potčinjenih, svaka ideja, mail, misao i sl koja može poslužiti za bolju prezentaciju kod pretpostavljenog
-među potčinjenima se obavezno nađe jedan ili više tastera sa ciljem da se potčinjeni stalno drže u stanju permanentnog konflikta čime bi se eliminisao eventualni kolektivni otpor
-potčinjeni se nikad ne hvali pred svojim pretpostavljenim već se o njemu priča sve najgore, čime se sebi diže cena
-potčinjenima se stalno priča kako su tim, kako ih on podržava i hvali kod pretpostavljenog
-potčinjenima se konstantno prenose pogrešne informacije
-ako je moguće uspostavlja se veza sa šefom svog pretpostavljenog za svaki slučaj
-obavezno se uspostavlja i veza sa nivoom ispod svog potčinjenog čime mu se daje na značaju, on se ohrabruje da preskače hijerarhiju i time potčinjeni shvata da je u permanentnoj opasnosti

Ako mislite da je ovakav opstanak kratkotrajan varate se. Svakako, da se stvar na kraju provali. Ali prodje neko vreme dve, tri ili pet godina. Šta se onda dešava? Uz debelu otpremninu ovakvi kadrovi izlaze iz firme, u kojoj faktički nisu ni radili, nego lagali za platu.

Na novom razgovoru njihov CV je još jači, i naravno ko je spreman da laže poslodavca, spreman je da laže i na novom razgovoru za posao. Za još veću poziciju, i još veću platu. Ulazak u novi ciklus laži i nije tako neizvestan. Latini, bi rekli circulus vitiosus.

Pitanje je dokle? Znam jednog koji ovo radi već 12 godina, kod 5 različitih poslodavaca. Koliko ih još ima?



 

AKCIONI PLAN

AKCIONI PLAN

      Nema plana bez akcije. Drugim rečima plan i akcija su u dubokoj korelativnosti tako da bi akcija uspela mora postojati plan. Inače, dolazi do reakcije. Razume se loše po samu akciju.

    Srpska tranziciona reka zaglavila se na “panju” koji se zove akcioni plan. Onomad, u pre-tranzicionom potoku sve je bilo spontano. Vodio nas je instikt a ne svest. Nije bilo akcionog plana.  

    Sada je akcioni plan došao spolja. Nametnuli su nam ga . Nekako nam dođe kao kamen međaš celokupne tranzicije. Koja nikako da prođe. Podeljen je na faze. Koje nikako da prođu. Svaka faza povlači niz poteza, nimalo lakih, nimalo prijatnih. 

 Lepo je pre neki dan rekao neko-nisu problem faze, nego je problem njihovo trajanje. Fakat.

U tom interegnumu, sa neizvesnim trajanjem svake faze, javljaju se i podfaze, kao regularni komponentalni delovi same faze. I one nikako da prođu.

Akcioni plan svakako ne bi bio moguć bez studije izvodljivosti. Jer ono što ne može da se izvede, ne bi trebalo ni da se planira, a nikako ne bi smelo da iz plana pređe u akciju. 

U tom pomalo Bermudskom trouglu studija izvodljivosti-plan-akcija, zaboravilo se na ono što dolazi posle akcije. A to su nove dve faze. Prva se zove ostvareno, a druga planirano vs ostvareno.

U ovoj zadnjoj smo uvek bili tanki. Ili smo imali dvocifrena odstupanja na gore ili na dole.

To svakako znači da ili je studija izvodljivosti napravljena za neizvodljivo(u šta sumnjam jer danas je skoro sve izvodljivo) ili je planirano loše i nerealno.

 

ZAŠTO JE VAŽAN IZVEŠTAJ O BONITETU(II DEO)

ZAŠTO JE VAŽAN IZVEŠTAJ O BONITETU(II DEO)

Daljim pregledom Izveštaja o bonitetu mogu se dobiti još neke informacije velike upotrebne vrednosti. Koliko je važna činjenica da je našem partneru račun bio u blokadi recimo 56 dana u toku ove godine? Ne treba biti ekonomski ekspert pa odgovoriti da je veoma važna jer prosto ukazuje na disciplinu plaćanja. Pa ipak, ma koliko sa laičke tačke ovaj podatak izgledao od presudne važnosti, postoji još set podataka koji Vam mogu promeniti mišljenje o Vašem partneru.

Zaloga može da bude opasna pogotovu ako se obaveze ne servisiraju na vreme i ako je zalogodavac-naš partner stavio pod zalogu lako utrživu stvar. Istine radi ako je naš partner blizu stečaja, u eventualnom stečajnom postupku založni poverioci imaju pravo izuzimanja stvari iz stečajne mase.

Raspodela dobitka može a ne mora da se vrši. Ako se dobitak ne deli, već investira, to može ukazivati da je reč o preduzeću koje razmišlja strateški. U toj situaciji što je suma nerasporedjenog dobitka u Bilansu stanja veća iz godine u godinu radi se o sve stabilnijem subjektu. Takodje, konverzija nerasporedjenog dobitka u kapital, samo pojačava zaštitu poverioca.

Samo revizorsko mišljenje je bitno iz više razloga. Ukoliko je iskazano uzdržavanje od mišljenja, negativno mišljenje ili mišljenje sa rezervom mora postojati jasan raylog za to i jasno obrazloženje takve Odluke, što nam puno pomaže u celokupnom sagledavanju našeg partnera.

Samo mišljenje bez rezerve, ne znači da je privredni subjekt zdrav, i da nema problema u poslovanju. Mišljenje bez rezervi znači da je preduzeće sprovelo adekvatne računovodstvene postupke i procene, i da ne postoje ograničenja obima ili neslaganje sa rukovodstvom po pitanju računovostevnih politika.

Svakako ovde treba obratiti pažnju na tzv Going concern pristup, koji ne znači kvalifikovanje mišljenja ali znači skretanje pažnje. Vrlo, je bitno videti zbog čega revizor skreće pažnju, jer se često dešava da revizor skrene pažnju u situacijama kada nije siguran da će biti ispoštovano načelo stalnosti poslovanja. A to već nije dobro za Vas, ukoliko ste se vezali za takvog partnera.

Nastaviće se.
Više o ovome u  Izvestaj o bonitetu

ZAŠTO JE VAŽAN IZVEŠTAJ O BONITETU(I DEO)

ZAŠTO JE VAŽAN IZVEŠTAJ O BONITETU(I DEO)

Gledano čisto semantički i etimološki, Izveštaj o bonitetu bi trebao da pokaže u kojoj meri je kompanija za koju se vrši provera zdrava a u kojoj ne. To je u osnovi i suština samog Izveštaja o bonitetu ali sam Izveštaj treba i mora da sadrži i druge heterogene podatke koji na prvi pogled nemaju veze sa finansijskom krvnom slikom firme.
U daljem tekstu probaću da se osvrnem na neke od podataka koji čine komponentalni deo Izveštaja o bonitetu i ukažem na njihov značaj.

1. Podaci o privrednom društvu
  Ovi podaci su važni jer iz prostog razloga možete da vidite sa kim planirate da sarađujete ili već sarađujete, koja je pretežna šifra delatnosti firme, da li firma radi uglavnom ono što je pod pretežnom šifrom ili ima širu disperziju svojih aktivnosti. Takodje ovde možete videti poreklo kapitala, datum osnivanja(koji može da ukazuje na neku tradiciju ali i ne mora) ali i podatke o tome gde je sedišta društva. Obratiti pažnju ako je sedište društva na jednom mestu a poslovne aktivnosti sedišta se suštinski obavljaju na drugom mestu.

2. Zastupnici društva

Zastupnici društva su odgovorni po sili zakona i u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Često je vlasnik društva istovremeno i zastupnik društva, što nije ništa loše. Vodite računa o tome ako postoji više zastupnika društava, a takodje vodite računa ukoliko neki od zastupnika da punomoćje nekom trećem licu da ga zastupa u poslu sa Vama.

3. Članovi, kapital, organi društva

Članovi društva predstavljaju suvlasnike društva. Na bazi % odnosa izmedju njih možete videti ko ima kontrolni stok ukoliko je društvo višečlano. Kod organa društva može se videti koji sve organi postoje. Ukoliko postoji više organa društva to može ukazivati na nekordinisanost, ali i ne mora.
Sam kapital društva predstavlja garantnu supstancu za poverioce. Što veći kapital, znači da je društvo bolje kapitalizovano i da ćete Vi kao eventualni poverilac moći pre da naplatite svoja Potraživanja u situaciji kada se društvo likvidira ili ide u stečaj. Ovo ne važi za društva lica.
Ukoliko postoji veliki unet, upisan ali neuplaćen kapital, ovo može ukazivati na to da se društvo ne pridržava Zakona o privrednim društvima.

4. Ogranci-organizacione jedinice van sedišta

Morate razumeti da ogranak ili organizaciona jedinica van sedišta nema status pravnog lica. Zakonski zastupnik društva može zastupati ogranak ali zastupnik ogranka ne može zastupati društvo u celini. Registrovanje ogranka zakonska je obaveza, ali postoje društva koja nerado vrše registraciju ogranka. Ogranak ne može imati poslovni račun ali može imati tzv pogon račun.

Nastaviće se.

Izvestaj o bonitetu

 

AKCIJA

    AKCIJA

  Nije daleko od istine tvrdnja da je sa akcijama srpska privreda ušla u fazu ekstaze. Danas o akcijama pričaju i o njima razmišljaju gotovo svi građani Srbije. Čak i oni duboko indoktrinirani sedamdesetim[1] godinama, sa elaboratima al se tada dobro jelo, putovalo, živelo, i kakvi su krediti bili, ne odbacuju akcije, koje su relikt kapitalističkog društva bazirane na privatnoj svojini i na mogućnosti da se kao hartije od vrednosti utrže na tržištu kapitala. 

Oni bi prvi da ih prigrabe, prodaju za vrednost u svojoj glavi koja nema veze sa tržištem, ali ima sa petodesetogodišnjim pranjem mozga. Kada se taj san rasprši kao  što se raspršio i etatistički mehur od sapunice, onda im je kriva država, ili društvo koje ih jeli nije dovoljno poštovalo jer su oni stvarali, a drugi sada razgrađuju.

Akcija garantuje samo neka prava. Pravo na dividendu, na upravljanje, na srazmeran deo likvidacione mase, na učestvovanje u odlučivanju, prenosivost, pravo preče kupovine, prekup i otkup, pravo dobijanja poslovnih informacija itd. Neki su ova prava shvatili krajnje bukvalno. Tada njihovih 30 procenata brzo postane 130 procenata, pa dopingovani demagogijom, naprave radničku barikadu, i čekaju da gazda popusti kajš. Da im vrati firmu, u kojoj su ostavili mladost.

  Akcijama se u Srbiji, trguje na berzi, ali ima i vanberzanskog preuzimanja. Akcija ima i prilikom osnivanja novih firmi,  pa se u startu definišu pravila.

Osim cene akcija bilo je primedaba i na raspodelu dividende[2]. A nje uglavnom nema. Zamenjuje je investiranje. Još jedna strana reč u tranzicionoj Srbiji .Na kraju akcije su zamenile deonice. Deonice su ostale negde u udžbenicima.

Akcionari defakto jesu suvlasnici. Ali matematika je neumoljiva. Kontrolni paket  većinskom vlasniku daje pravo da marginalizuje manjinske akcionare. Druga je stvar da li će oni akcije prodati njemu ili pak nekom drugom investitoru ili će ih pak držati iz kaprica za sebe. Za svoje potomke. Za neko novo  vreme, i tržište sa više sluha. Uostalom to je stvar ekonomske logike, i poslovne kulture.

---

[1] Po svim relevatnim sondažama javnog mnjenja ima ih puno.

[2] Pravo na srazmeran deo dobiti preduzeća. O njemu odlučuje Skupština akcionara.

MENADŽMENT

    MENADŽMENT

Kada sam bio u nekim godinama koje slove za neozbiljne a pripadaju periodu koji nazivamo detinjstvom, reč direktor je bila moderna.

   Tu i tamo deca su pričala da je on ili ona sin ili kćerka tog i tog. A šta je taj, i taj, -a sledi odgovor direktor.

   Negde u petom razredu kad nas je razredni starešina pitao šta bismo želeli da budemo kad odrastemo nekoliko njih je reklo, jednostavno direktor. A u školi se učiteljica uvek tresla kad je išla kod direktora. Tresli smo se i mi, samo mi smo išli ređe. Učiteljica je nekako primećivala da smo razaznali njen strah od tog partijskog apartčika iz ranih osamdesetih pa je to pravdala pomalo ničeovski rečima”ono što sam ja za Vas, to je on za mene”.

    Nisam primećivao neku analogiju. Posle toga smenjivali su se direktori škola kao na traci, a meni ostade upamćen ovaj prvi..A onda tiho i  pomalo stidljivo u naš narod se uselila reč menadžment.

Ali varaju se ljudi, nije to odjedanput. Još je pokojni Tito slao neke svoje kadrove na kurs iz menadžmenta,  a posle su bili moderni tehnomenadžeri. Samo reč menadžer je bila svojevrstan jeres. Mirisala je na kapitalizam.

Godine sankcija, bede, nemaštine i slobodno se može reći i godine koje su nama pojeli skakavci su bile i godine menadžera.

    Jednostavno prvo su se na jednoj visokoškoslkoj ustanovi sa privatnim vlasnikom školovali menadžeri za rad u privredi. Bilo je popularno. Nije bilo jevtino, ali je prolazilo.

Za šaku dolara nije se moglo postati samo kauboj, nego i menadžer. I to kakav. Sa diplomom.

     Pošto su i ostali skinuli foru, i oni su školovali menažere. Tako da smo dobili školovane menadžere za sve što postoji.

Pa ipak nisu svi mogli da plate. Tržište je to.

Ako raspišete konkurs pa tražite referenta prodaje, može se desiti da Vam se ne javi niko ko ne pamti samoupravljanje. Ako tražite menadžera prodaje, a opis posla je isti možete dobiti obrnutu situaciju.

Slična je sitaucija i ako tražite poslovodju prodavnice ili menadžera prodavnice. Samo jedna reč može da stvori potpuno drugačiju sliku o kompaniji, ali i da u bazi CV-ja dobijete sasvim drugačiji opus kandidata.

Zašto je to tako? Jedan od odgovora jeste svakako da je forma gotovo uvek važnija od suštine, ma kako ova prva bila providna i provaljiva, a ova druga kategorija vrednosna i bolna. Jednostavno moral se nije iskristalizovao. Ne znamo ni da li će ni kad će?

Ta kristalizacija morala bi da stvori u svesti prosečnog stanovnika Srbije, koji je bio u Beogradu, išao do Sofije, čuo za biznis plan, ali ne zna šta je obveznica realnu percepciju da menadžer nije isto što i samoupravljač.

Da menadžer ima tim ljudi koje vodi, ali da je odgovoran kako za taj tim, tako i za rezultate tog segmenta kojim rukovodi.

I treba da zna taj prosečan stanovnik iz sliva tri Morave, da se skupina onih koji vode neki sistem zove menadžment. E taj menadžment odgovara vlasnicima kapitala, jer ovi kad daju lovu žele i da znaju njene tokove.

Koji su njeni odlivi a koji prilivi, kako se okreće, i šta radi ta skupina koja se zove vaistinu menadžment?

E tom menadžementu u srpskoj tranzicionoj reci nije lako da pliva. Ne samo zbog toga što tranziciona reka više liči na Drinu nego na akumulaciono jezero, nego i zbog toga  što to nisu direktori sa početka priče.

    Deli ih gap ali ne samo vremenski. Deli ih forma, deli ih suština. Deli ih odgovornost, različiti ambijent. Dele ih radnički savet i izvršni i upravni odbor. Dele ih  trgovinski sudovi i sudovi udruženog rada. Dele ih departmani i OUR-i.

   Teško sarađuju jedni sa drugima. U tom nerazumevanju ovima prvima je možda lakše. Ako su blizu penzije. Ako nisu moraju da se menjaju.  Menadžerima je teže, -oni su deo menadžmenta. Nema radničkog saveta da ih zaštiti. Pukovniku nema ko da piše. Nažalost. Sve teče.

AUKCIJA

     AUKCIJA

Teško je a možda i praktično nemoguće, danas u Srbiji pronaći osobu koja nije čula za aukciju. Terminološki kompleksan pojam a praktično lako izvodljiv metod, vezuje se u tranzicionoj Srbiji iskčljučivo za privatizaciju.Tako se na aukciji nadmeću nekoliko kupaca, pa po sistemu ko da više pazari se ono što se nekada zvalo društveni kapital. Najčešće je to oko 70 procenata, ali zna da bude i koji procenat više ili manje.

Kada dobošar označi kraj, jedni se raduju, a drugi tuguju, pa se potom po štampi provlače imena dobitnika i luzera u aukcijskim pričama. Ko je zaista dobio a ko izgubio znaće se dosta kasnije. Za neke isuviše kasno.

     Nekima je aukcija došla glave. Slikovit je primer onog direktora koji je metodom čekića isposlovao basnoslovnu cenu na aukciji, podržan radnicima, trubačima, i ko zna čime još, da bi preduzeće nakon par meseci zaglavilo u nelikvidnost jer nije moglo da plati isposlovanu aukcijsku cenu.

     Za radnike je aukcija često bolno suočavanje sa realnošću da njihova firma jednostavno ne vredi. Da su zgrade jedno, a tržište drugo. Da je rad stvorio čoveka, ali da se cena ne određuje u radničkom cogitu[1]. Stavljajući privatnu svojinu na memorandum eks društvenih preduzeća, i na koncepciju svačije i ničije, aukcija je svojervrsna eutanazija za dobar  broj radnika na prostoru tranzicione Srbije. Ona ne sadrži investicioni program, nema ni socijalni program kao propratnu manifestaciju pa je svojom koncepcijom ponudjene cene manje prihvatljiva od tendera. Ipak, prihvatljivija je od stečaja ili likvidacije.

     Bilo je i primedaba da aukcije nisu uvek tekle u skladu sa zakonom. Drugim rečima da je bilo nameštanja. Napravi se kartel ponudjača,  sa nekim dogovorom i eto predstave. Besplatne. Postoji i ono manje sofisticirano nameštanje kada jedan plati drugom da odustane od teške i rovovske aukcijske borbe.

      Aukcija je na repertoaru skoro svake nedelje. Stekla je i izvesnu medijsku popularnost, pa su se jedno vreme aukcije prenosile direktno, a medijski konzumenti su mogli da uživaju u holivudskoj predstavi sa akterima iz nebeske nam Srbije.. Transparentno nema šta. U isto vreme nekada i komično i tragično u isto vreme. U svakom slučaju interesantno.

     Sasvim je izvesno da je aukcija premašila onu svoju privatizacionu dimenziju. Ima je u svim porama delanja, i privređivanja. Točak globalizacije je uveo u svaki srpski dom, a mondijalisti  će reći da je aukcijska priča završena kada dobošar označi kraj i kaže-prodato.

       Pa ipak odjednom aukcionara na svakom koraku. Na aukciji su knjige, bela tehnika, polovan nameštaj, a stravično je i delovi ljudskog tela. Naprečac cela je Srbija jedno veliko aukcijsko uporište. Kao nekad u Mletačkoj republici.

---

[1] Uporišna tačka Dekartove filozofije, narodski rečeno drugo ime za podsvest.