Čini se da tema nezaposlenosti postaje sve više "top" tema kako u Srbiji, regionu, tako i u zemljama koje se nalaze u Evropskoj Uniji. Da je tako, svedoče gotovo svakodnevni štrajkovi zaposlenih koji se plaše da ne postanu vojnici armije nezaposlenih, kao i nezaposleni koji budući da su već deo te soldateske teže da se na bilo koji način skinu sa tržišta rada i priključe armiji zaposlenih.
Nevolja je u tome što je armija nezaposlenih sve brojnija, a armija zaposlenih sve manje brojna.
Merači stope nezaposlenosti kažu da je ona u regionu najveća u Srbiji, Bosni i Makedoniji. Od ove bolesti nisu imune ni Grčka, Španija, Portugalija..............
Pa ipak, postoje sporovi kako se ona meri tako da relevantni podaci u Srbiji govore da je ona između 25-29 %. Svakako, i jedna i druga brojka jesu alarmantne.
Ako se % nezaposlenih meri kao udeo nezaposlenih u ukupnom broju radno sposobnih dolazimo do različitih kontroverzi kako u brojiocu tako u imeniocu.
Da li je nezaposlen neko ko se ne nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje jer je skinut sa nje? I jeste i nije. Da li je zaposlen neko ko se nalazi mesecima na plaćenom odsustvu?
Šta je sa licima koja su otvorila neki oblik preduzetničke forme, dobila za to subvenciju za otvaranje biznisa, a držaće je u statusu otvoreno-dok ne potroše pare iz subvencije?
Šta je sa radno aktivnim penzionerima? Šta se dešava sa privremeno odjavljenim radnjama? Šta se dešava sa osobama sa invaliditetom?
Koliko Ugovora o delu, faktički simulira Ugovore o radu? Sve ove stvari svakako ne umanjuju činjenicu da je situacija teška, ali osporavaju kredibilitet bilo koje brojke kojom se operiše u domaćoj javnosti.
Ipak, sadašnjost nas uči da smo u prošlosti itekako robovali zabludama u vezi nezaposlenosti. Prva, svakako ne i najveća jeste bila da će privatizacija otvoriti nova radna mesta. Jednostavno, desilo se suprotno, pa je 58% ljudi koji su radili u firmama pre privatizacije, ostalo bez posla. Najveći broj njih danas je deo armije nezaposlenih.
Nemala zabluda je svakako ideja da će sav višak u privatizovanim firmama, kroz osnivanje MSP dovesti do povećanja zaposlenosti. I to se nije desilo.
Ni subvencije za otvaranje novih radnih mesta nisu takođe dovele do željenog rezultata. Budući da se investitori subvencionišu iz budžeta, to znači da se od svih poreskih obveznika među kojima su i sami domaći investitori uzima da bi se recimo dalo nekom stranom investitoru.Na taj način investitori kroz to davanje smanjuju nivo svojih poslovnih aktivnosti, koji se dakako ogleda i u smanjivanju zaposlenosti, dok sa druge strane primaoci subvencija povećavaju zaposlenost. Dakle, u globalu radi se o redistribuciji dohotka.
Zabluda je i da se nezaposlenost može suzbiti aktivnim merama kreditne podrške MSP . Uglavnom su krediti odlazili za vraćanje starih kredita, isplatu plata, nekad i otpremnina, ili nabavku modernije opreme što je takođe dovodilo do povećanja nezaposlenosti.
Istina je da nije lako povećati zaposlenost. Ključ je svakako u privlačenju stranih ili domaćih direktnih investicija(bez subvencija), debirokratizaciji, jačanju pravne države, smanjivanju fiskalnog opterećenja na zarade, otklanjanju neprirodnih veza i relacija između javne i privatne svojine, modernizaciji javnog sektora itd. Svakako na svim ovim frontovima treba paralelno raditi jer će neke mere dovesti do rasta broja nezaposlenih, a pak druge do upošljavanja ljudi.
Druga je stvar, što bi rad na nekim frontovima gore navedenim, doveo do nekih drugih frontova. A to nažalost nije popularno.
Nevolja je u tome što je armija nezaposlenih sve brojnija, a armija zaposlenih sve manje brojna.
Merači stope nezaposlenosti kažu da je ona u regionu najveća u Srbiji, Bosni i Makedoniji. Od ove bolesti nisu imune ni Grčka, Španija, Portugalija..............
Pa ipak, postoje sporovi kako se ona meri tako da relevantni podaci u Srbiji govore da je ona između 25-29 %. Svakako, i jedna i druga brojka jesu alarmantne.
Ako se % nezaposlenih meri kao udeo nezaposlenih u ukupnom broju radno sposobnih dolazimo do različitih kontroverzi kako u brojiocu tako u imeniocu.
Da li je nezaposlen neko ko se ne nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje jer je skinut sa nje? I jeste i nije. Da li je zaposlen neko ko se nalazi mesecima na plaćenom odsustvu?
Šta je sa licima koja su otvorila neki oblik preduzetničke forme, dobila za to subvenciju za otvaranje biznisa, a držaće je u statusu otvoreno-dok ne potroše pare iz subvencije?
Šta je sa radno aktivnim penzionerima? Šta se dešava sa privremeno odjavljenim radnjama? Šta se dešava sa osobama sa invaliditetom?
Koliko Ugovora o delu, faktički simulira Ugovore o radu? Sve ove stvari svakako ne umanjuju činjenicu da je situacija teška, ali osporavaju kredibilitet bilo koje brojke kojom se operiše u domaćoj javnosti.
Ipak, sadašnjost nas uči da smo u prošlosti itekako robovali zabludama u vezi nezaposlenosti. Prva, svakako ne i najveća jeste bila da će privatizacija otvoriti nova radna mesta. Jednostavno, desilo se suprotno, pa je 58% ljudi koji su radili u firmama pre privatizacije, ostalo bez posla. Najveći broj njih danas je deo armije nezaposlenih.
Nemala zabluda je svakako ideja da će sav višak u privatizovanim firmama, kroz osnivanje MSP dovesti do povećanja zaposlenosti. I to se nije desilo.
Ni subvencije za otvaranje novih radnih mesta nisu takođe dovele do željenog rezultata. Budući da se investitori subvencionišu iz budžeta, to znači da se od svih poreskih obveznika među kojima su i sami domaći investitori uzima da bi se recimo dalo nekom stranom investitoru.Na taj način investitori kroz to davanje smanjuju nivo svojih poslovnih aktivnosti, koji se dakako ogleda i u smanjivanju zaposlenosti, dok sa druge strane primaoci subvencija povećavaju zaposlenost. Dakle, u globalu radi se o redistribuciji dohotka.
Zabluda je i da se nezaposlenost može suzbiti aktivnim merama kreditne podrške MSP . Uglavnom su krediti odlazili za vraćanje starih kredita, isplatu plata, nekad i otpremnina, ili nabavku modernije opreme što je takođe dovodilo do povećanja nezaposlenosti.
Istina je da nije lako povećati zaposlenost. Ključ je svakako u privlačenju stranih ili domaćih direktnih investicija(bez subvencija), debirokratizaciji, jačanju pravne države, smanjivanju fiskalnog opterećenja na zarade, otklanjanju neprirodnih veza i relacija između javne i privatne svojine, modernizaciji javnog sektora itd. Svakako na svim ovim frontovima treba paralelno raditi jer će neke mere dovesti do rasta broja nezaposlenih, a pak druge do upošljavanja ljudi.
Druga je stvar, što bi rad na nekim frontovima gore navedenim, doveo do nekih drugih frontova. A to nažalost nije popularno.
Нема коментара:
Постави коментар